Jedna od karakteristika naroda sa Balkana, pa tako i našeg, jesu obilni i ukusni obroci, koje pripremamo svakodnevno. Naravno, poseban trud ulaže se kada nam neko stiže u goste, jer bi trebalo "da se pokažemo". Tu nema mesta sujeti i potrebi da budemo bolji od drugih, nego se radi o želji da budemo gostoljubivi i da poželimo dobrodošlicu. Zapravo, ova potreba je iskonska, i korene vuče još iz davnina.

Šta se jelo na dvoru Nemanjića? 

Trpeza koju danas poznajemo nastala je pod uticajem Turaka, Mađara i Nemaca pre svega. Međutim, mnogo pre njih, za vreme vladavine Nemanjića, postojale su namirnice koje možda i ne očekujemo kao deo plemićkog obroka. One su se jele i na nešto skromnijim trpezama. 

Tako je dvor prvenstveno bio pun razliitih začina i namirnica sa svih strana sveta. Tu su se mogli naći biber, majčina dušica, pafran, cimet, mirođija, hajdučka trava i mnogi drugi.  Bilo je mnogo mesa, ali pre svega divljači. Posebno se cenilo meso ovna. Mnogo se koristilo i suvo meso, a slanina je bila obavezna. Morska riba je stizala sa primorja, kao i hobotnice, a poseban specijalitet bila je usoljena ikra. 

Naročito je u upotrebi bilo povrće. Zelje, kao i ljuto zelje - luk i rotkva, koristili su se vrlo često. Tu su bili i kupus, zelena salata, blitva, pa čak i maslačak. Korišćene su i pečurke. U ishrani nekadašnjih stanovnika naše zemlje preovlađivale su i žitarice i to one koje su danas manje u upotrebi: raž i ovas. 

Umesto šećera koristio se med, a pila se i medovina - vino od meda. Još tada točilo se i dobro pivo.

Neki od recepata koje i danas možemo da pripremamo, posebno kao svečani deo trpeze za docek, a potiču sa dvora su: piletina u medu, biftek sa belim lukom, šljive u slanini punjene kozjim sirom.

Razlika između sela i grada

Razlika u obrocima između sela i grada danas je manja, a tada je bila uobičajena. Naime, na selu su se pripremala dva obroka i ona su se služila u zavisnosti od toga kada ima posla u polju. Prvenstveno se jelo ono što se proizvede - meso (ali retko), mlečni proizvodi, jaja. Sira je bilo više nego kajmaka, a pretežno se koristilo povrće - kupus, pasulj, luk. Jela se proja, od kukuruznog brašna. Zbog mnogo obaveza u polju, oko domaćinstva i dece, ove domaćice spremale su jednostavna i brza jela. 

Grad je bio specifičan po tome što su korišćene kvalitetnije namirnice. I samo posluženje je bilo drugačije - korišćeni su duboki i plitki tanjiri, od različitih materijala i različito dekorisani. Gradske domaćice volele su da eksperimentišu i rado su prihvatale uticaje sa strane.

Šta smo preuzeli od Turaka, a šta od Nemaca?

Još iz vremena turskog uticaja, u našoj kuhinji ostali su sarme, đuveč, musaka i gibanica. Kada je Nova godina Beograd, Novi Sad, Niš i drugi gradovi imaju bar jedan od ovih specijaliteta poslužen na stolu. Kao i danas u mnogim slučajevima, u to doba hrana je bila jaka, a kuvala se u loju ili maslu. 

Naše domaćice su od Nemaca naučile da prave knedle, šnicle, štrudle. Uvele su u upotrebu i povrće kao što su keleraba, grašak i spanać. U devetnaestom veku, zahvaljujući Dositeju Obradoviću, stigao je i krompir. Uz njega su se odlično slagale kobasice. 

Pod uticajem zapadne kulture, doručak je bio drugačiji. Dan se počinjao sa belom kafom, hlebom i džemom. Naravno, mučkarci su zadržali nešto od tradicije, pa su nazdravljali čašicom domaće rakije, uz slatko.

Foto: Pixabay / RitaE